Gea 4: Majka nasilja

Monstrumi su među nama… ne bića iz drugih dimenzija, već obični ljudi koji strahuju za svoju bezbednost ili za svoj posao… a strah je majka nasilja. Međutim, grupa „običnih građana“ koja je rešila da uzme stvar u svoje ruke i počisti grad od izbeglica i drugih za koje smatraju da ih ugrožavaju naleteće na nešto što nisu ni sanjali… jer ne dolaze sve izbeglice s ovog sveta. A između mostruma i „mostruma” je, naravno – GEA!

GEA je Zaštitnica, pripadnica prastare kaste koja čuva naš svet od uljeza iz drugih dimenzija. Demoni kao što su Ardat-Lili i veliki Egzarh slobodno se šetaju po stranama ovog stripa, a na našoj mladoj junakinji je da ih ulovi.

Pa ipak, nisu nam potrebni monstrumi s drugih nivoa egzistencije kako bi nastao užas: ljubitelji jednog drugog stripa koji ima jak autorski pečat, Dilana Doga, vrlo dobro znaju da smo najveća čudovišta u stvari – mi sami. I kao što se prvi broj Gee bavio nerazumevanjem stranaca, a drugi sukobom kultura, u četvrtom imamo strah koji iz takvih susreta proizlazi – a strah rađa nasilje.

Povodom toga, Luka Enoh, autor Gee, u predgovoru za originalno izdanje ove epizode kaže nam da je rasizam moderna društvena bolest; modernost ne prihvata lako različitost i pretvara je u nejednakost, mada ne u potpunosti – jedan njen deo postaje i odbacivanje određene kulture koja ne može da bude prerađena i svedena u prihvatljive tokove. Moderno društvo, u kome su nejednakost i odbacivanje neraskidivo povezani, mesto je gde nastaje rasizam: on poništava ustaljene klasne odnose, spaja intelektualce i radnike, ali ne u ime viših ciljeva, već naprotiv. I zato se moderno društvo nalazi razapeto između dve krajnosti: s jedne strane uključivanja „uljeza“, ali u podređenoj ulozi, i s druge njihovog odbacivanja i potpune negacije. Mnogi pobornici modernosti smatrali su da će društveni napredak uništiti rasizam, etnicizam, nacionalizam i druge -izme, ali to se nije desilo. Paradoksalno, „globalno selo“ koje je nastalo usled opšte modernizacije nije dovelo do prihvatanja univerzalnih vrednosti, istovetnih za celo čovečanstvo. Rasizam se samo prilagodio, promenio osnove na kojima nastaje. Ukoliko je „nauka rasa“, koja je nekada bila njegov glavni pokretač, diskreditovana, danas postoje mnogi drugi osnovi za rasnu mržnju – od kulturnih, preko ekonomskih, pa do bezbednosnih. Svaki integrisani „uljez“ mora negde da se zaposli, ali broj radnih mesta je ograničen – a neintegrisani nemaju problem da krše zakone društva koje ih ionako šikanira, koje im pokazuje da mu ne pripadaju.

I tu ponovo dolazimo do osnovnog pokretača ove priče, do majke nasilja, do straha. Bez obzira na to da li ljudi strahuju za sopstvenu bezbednost, za poslovni uspeh ili čak za svoju ljubav, uvek će se naći neko da taj strah iskoristi i za njega okrivi „druge“. A iz nasilja nastaje drugo nasilje, tu već greške nema. A nema ni praštanja ni pokajanja.

Naslov epizode je, naravno, preuzet iz istoimene pesme Pitera Gejbrijela, dok su tirade vođe rasista zasnovane na eseju Rasizam između istorije i izmišljotina, objavljenom u Italiji u časopisu o istoriji Herodotova putovanja. Tarin govor o emigrantima inspirisan je knjigom italijanskog sociologa Alesandra dal Laga Neljudi: Odbacivanje emigranata u globalnom društvu i podignut je na nivo multiverzuma.

Strah stvara nasilje, a nasilje je samodovoljno – hrani se samo sobom. Možda je jedino rešenje širenje vidika, kao što Gea pokušava da uradi tokom cele priče, nasuprot njihovom zatvaranju u obor ksenofobije. A možda rešenja jednostavno nema, krug nasilja je zatvoren, zapečaćen prirodom živih bića – ne nužno samo ljudskom.

Kratki zavir:
Gea4.pdf