U potrazi za Izgubljenim pustarama

Ako bismo pokušali da precizno utvrdimo gde se geografski nalaze zemlje Eruin Dulea i kraljevstvo Sudena upali bismo u zamku, jer iako sve zvuči tako poznato i izaziva asocijacije, prostranstva kojima se širi lament za izgubljenim pustarama spadaju u one mitske predele koji, ma koliko da su veliki i fantastični, ne mogu se pronaći osim između dve korice knjige. Međutim, ono što ovoj vrsti epske fantastike daje kredibilitet je to što korespondira sa ljudskom prošlošću, a često se čini kao odraz u ogledalu stvarnih istorijskih perioda i događaja. Čak i iz tog ugla, vreme dešavanja radnje Tugovanke nije jednostavno odrediti, iako neki nagoveštaji postoje. Nesumnjivo je reč o pseudo-istorijskoj fikciji, ali o kom istorijskom periodu govorimo? Sudeći prema arhitekturi zamkova, dvorskim običajima, viteškoj kulturi… uglavnom svemu što vidimo u ovom strip-serijalu, radnja Tugovanka za izgubljenim pustarama odigrava se u srednjovekovnom okruženju. Imena junaka zvuče poput keltskih imena. Pođimo od glavne junakinje Sioban. Njeno ime je varijanta irskog imena Siobhán, koje je pandan anglo-saksonskom imenu Džoan ili našoj varijanti Jovana. Ovo ime svoje poreklo ima u hebrejskoj tradiciji gde se navodi kao Johanan što znači „Bog (Jahve) je milostiv”. Iako je u različitim varijantama prisutno kod mnogih naroda, u obliku „Sioban” može se naći samo u Irskoj, dakle zemlji bogate keltske tradicije. Ali sve i da krenemo od pretpostavke da su imena likova i predela u serijalu keltska, to nam nije od velike pomoći, jer Kelti su narod (tačnije grupa naroda) koji je još od praistorije naseljavao veći deo Evrope. Naseljavali su naše prostore, Francusku, severnu Italiju, delove Španije i naravno Britaniju, a u svojim migracijama su stizali čak i do Male Azije. Mešali su se sa skoro svim indoevropskim narodima i sebe duboko utkali u evropski civilizacijski kod, a njihovi direktni potomci i danas se mogu naći u Irskoj, Škotskoj, Velsu… U trećem tomu Tugovanke (ovom koji čitate) dat je nagoveštaj da su Žerfo i Sioban povezani rođačkom vezom i to „prema normanskoj lozi”. Normani su, takođe, svoj trag ostavili širom Evrope. Neka plemena pominje još Tacit u svom delu Germanija, a naseljavali su primarno Skadinaviju i Dansku. Tokom srednjeg veka kretali su se širom Evrope i ostavili neizbrisiv trag. Osnovali su prvu rusku državu (Kijevska Rusija), povremeno vladali Britaniijom i delovima Francuske (Normandija), jugom Italije i Sicilijom i koliko znamo prvi su stigli do Amerike. Danas njihovi potomci žive na Skandinavskom poluostrvu, u Danskoj, na Islandu… Dakle, nema sumnje da nam ni ovaj trag nije od prevelike pomoći u preciznijem određivanju, mada je važno da primetimo da su se keltska i normanska tradicija najuočljivije ukrstile na severu Francuske i u Britaniji. Takođe, podatak da Sioban ima normanske krvi od značaja nam je i u pokušaju da hronološki pozicioniramo serijal. Normanski uticaj, dakle i period kada bi neko rado isticao svoje poreklo sa te strane, bio je najjači od IX do XI veka. To je period kada Varjazi vladaju Rusijom, Viljem Osvajač iz Normandije osvaja Englesku, a ceo taj srednjovekovni period se, kada je reč o severnoj Evropi, ponekad naziva „Vikinško doba”. Ovde bi trebalo primetiti da već na prvoj strani prvog dela Tugovanke vidimo tipičan vikinški brod – drakar. Na njemu stoji vitez milosrđa Simus i zaziva boginju Fridu, koja bi mogla biti pandan nordijskoj boginji Frigi ili Friji, Odinovoj ženi po kojoj je u germanskim jezicima petak dobio ime. Ako sve pomenuto uzmemo u obzir možemo rezimirati da se događaji u Tugovanki odigravaju u srednjovekovnom dobu, u predelima u kojima se ukrštaju normanska (vikinška) i keltska tradicija, a da toponimi i lična imena asociraju na keltsku Britaniju. Sve to, svakako, uz još jednu ogradu da je reč o epskoj fantastici i da značajnu ulogu imaju čarobnjaci, natprirodne sile i događaji i da nam nije namera da se bavimo istoriografskom autentičnošću Eruin Dulea, već samo da probamo da utvrdimo kom periodu istorije bi mogao da odgovara. Pomenuti čarobnjaci i natprirodne pojave nam olakšavaju da za Tugovanku još preciznije utvrdimo da pripada podžanru „mač i magija”. Ovaj segment epske fantastike u značajnoj meri svoje korene ima još u davnoj prošlosti, u mitovima i legendama srednjeg veka. Posebno je, u tom smislu, značajan korpus mitova koji se bavi vitezovima Okruglog stola i potrazi za Svetim gralom. O ovim „arturijanskim legendama” ćemo nešto više reći u narednom tomu, ali ovde svakako treba pomenuti da one počinju da se oblikuju u Britaniji nakon V veka, a oblik u kom ih danas poznajemo zadobijaju između X i XII veka.