Pored godišnjeg festivala koji se održava tokom poslednje sedmice januara, grad Angulem je dom i najvećeg muzeja stripa u Evropi (Musée de la bande dessinée), na raspolaganju posetiocima tokom cele godine. Ovaj „Luvr devete umetnosti“, smešten u nekadašnje skladište konjaka i okružen prelepo uređenim vrtovima, broji kolekciju od preko 8.000 originalnih crteža i više od 110.000 časopisa i stripova.
Kao kontrast rustičnoj spoljašnjosti, enterijer muzeja odiše atmosferom svemirskog broda Discovery One („Odiseja u svemiru 2001“ Stenlija Kjubrika) i pruža posetiocima jedinstven ugođaj u odiseji kroz svet stripa.
Muzej obuhvata stalnu postavku čija je osnovna ideja da ispriča 150 godina dugu istoriju stripa i upozna posetioce sa različitim umetničkim stilovima, Atelje – svojevrsnu strip radionicu u kojoj se demonstrira proces nastanka stripa i gde se najmlađima pruža prilika da kreiraju sopstvene strip avanture, kao i Salon i Galeriju sa privremenim postavkama retkih i osetljivih primeraka kolekcije. Otvorivši vrata posetiocima u junu 2009. godine, Musée de la bande dessinée zvanično je uvršten u mrežu Musée de France, što ga stavlja rame uz rame sa institucijama poput Luvra (Louvre) i Versajske Palate (Chateau de Versailles), potvrđujući status stripa kao „devete umetnosti“ u Francuskoj.
Sam pojam „deveta umetnost“ (le neuvième art) se prvenstveno pripisuje frankofonoj školi stripa, a usvojen je i šire prihvaćen zahvaljujući seriji članaka na temu istorije stripa, čiji je autor Morris (tvorac Taličnog Toma). Pomenuti članci su objavljivani u časopisu Spiru u periodu od 1964. do 1967. godine. No (pra)počeci stripa na francuskom govornom području sežu mnogo dalje u prošlost i mogu se pronaći tokom 1860ih, u raskošnim ilustracijama Gistava Dorea (Gustave Doré) za englesko izdanje „Biblije“ i francusko izdanje „Don Kihota“.
Krajem 19. veka, u jeku afere „Drajfus“, ilustracije postaju popularna forma izražavanja nezadovoljstva i ismevanja skandala koji su potresali francusko društvo. Prethodnikom savremenog stripa se smatra Karan d’Aš (Caran d’Ache) koji se provokativnim karikaturama poigravao sa aktuelnostima tog doba. I sam pseudonim ovog autora rođenog u Moskvi predstavlja igru reči na rusko „карандаш“ (u prevodu: olovka).
Početkom 20. veka, pojava Bécassine označava prekretnicu i prelazak sa ilustrovanih priča u danas prepoznatljivu, istinsku formu stripa (bande dessinée). Ova junakinja se smatra prvom ženom protagonistkinjom u istoriji stripa, a ovakav crtež je preteča stila „jasnih linija“ (ligne claire) koji će 25 godina kasnije proslaviti čuveni Erže (Herge) u „Avanturama Tintina“.
Nasuprot ovakvom crtačkom stilu, pojavila se takozvana „Marsinelškola“ (École de Marcinelle), često nazivana „komično-dinamična“, zasnovana na kombinaciji karikaturalnog i realističnog. Tvorci i naistaknutiji predstavnici ove škole su: Franken (Franquin), Žan Roba (Jean Roba), Pejo (Peyo) i već pomenuti Moris (Morris).
Nemoguće je ne pomenuti i „realistični stil“, koji krase uverljivost i marljivo oslikani detalji, lišen pojednostavljenja (tipičnih za „stil jasnih linija“) i karikaturalnih preuveličavanja (odlika „Marsinel škole“). Tipični primeri ovakvog stila su: Žižeov (Jijé) „Džeri Spring“, Žiroov (Jean Giraud) „Bluberi“ i „Torgal“ Rosinskog (Grzegorz Rosiński).
Tridesetih godina 20. veka američki strip okupirao je pažnju čitalaca. Avanture Fleša Gordona, Ripa Kirbija, Mandraka, Popaja osvanule su u stotinama časopisa širom Francuske i Belgije. Međutim, okupacija koju donisi Drugi svetski rat učinio je dalji uvoz američkih stripova gotovo nemogućim. Animirani filmovi i stripovi „sumnjivog karaktera“ i „opasnih poruka“ bivaju zabranjeni, no teskobe ratnog perioda samo su uvećale potrebu lokalnog stanovništva za herojima. Ovakve okolnosti su pružile priliku mladim frankofonim autorima, poput Žižea (Jijé)i Edgara P. Džejkobsa (Edgar P. Jacobs – Edgard Félix Pierre Jacobs) da sami dovršavaju avanture Supermena i Fleša Gordona, na taj način usavršavajući zanat. Nakon zabrane američkih junaka i u „domaćoj radinosti“, autorima je, silom prilika, pružena mogućnost da kreiraju sopstvene heroje i pripovedaju nove dogodovštine. Nakon rata, američki stripovi se nisu vratili u istom obimu i nisu dočekani sa istim entuzijazmom.
Mnogi predratni časopisi poput Le Petit Vingtième (koji i sam Spiru „priznaje da čita“ u epizodi „Počeci jednog potrčka“) nisu opstali, ali ustoličili su se Spirou i Tintin, u kojima su objavljivani radovi predstavnika pomenutih, respektivno, „Marsinel škole“ i „škole jasnih linija“ i koji će postati simbol frankofonog stripa u narednim decenijama.
