Tokom deset godina rada na Kalvinu i Hobsu, Bil Voterson je stvorio jedan od najboljih stripova u istoriji. Retki su stripovi koji teraju čitaoce na promišljanje poput ovog, koji stoji rame uz rame s remek-delom Čarlsa Šulca, Klincima (Peanuts)…
Priča počinje 1985. godine, kada je Bil Voterson (Bill Watterson), kompletan autor dela Kalvin i Hobs (Calvin and Hobbes) dobio priliku da se okuša u strip-industriji. Voterson je stripove crtao još u srednjoj školi i na koledžu, ali je dugo čekao na profesionalni angažman, u međuvremenu se baveći raznim poslovima. Nije odustajao i upornost se isplatila – kroz strip od kojeg nije imao prevelika očekivanja. Zanimljivo, ovaj stvaralac je, i pored slave koju je stekao, decidirano bio protiv mogućnosti da svoje delo dalje unovči kroz merchandising. Pored toga, želeo je da sačuva privatnost i vrlo brzo po lansiranju stripa se povukao iz javnosti i prestao da daje intervjue. Čak nije preuzimao ni nagrade koje je osvajao. Jedan od retkih primera licenciranja stripa jeste knjiga Nastava uz Kalvina i Hobsa (Teaching with Calvin and Hobbes), namenjena radu s decom koja imaju probleme sa učenjem.
Kalvin i Hobs je priča o odrastanju dečaka koji neodoljivo podseća na junaka stripa Denis napast (Dennis the Menace) Henka Mičama, kojeg starije generacije pamte iz Politikinog zabavnika, ali i dnevnih kaiševa u nekadašnjoj Politici Ekspres; koji kao da se, nekim čudom, našao u društvu Čarlija Brauna, Lusi, Lajnusa i Snupija… Radi se o novinskim ili tzv. sindikatskim stripovima, koji su, pored dnevnih kaiševa, obuhvatali i nedeljne kolor table. Prostor koji je autorima na raspolaganju je izuzetno ograničen, a opet, zahvaljujući njihovoj kreativnosti, jedan kaiš često postaje čitav jedan svet, što iz ugla sâmih junaka stripa, što viđen očima maštovitih čitalaca. Pošto se pojavio u vreme kada je popularnost novinskih stripova polako, ali sigurno opadala, Kalvin i Hobs slovi za „poslednji veliki novinski strip“. Zbog toga je autor izuzetno cenio objavljivanje stripa i u albumskoj formi, jer su takve knjige trajnije, za razliku od dnevnih novina. Početkom devedesetih, Voterson se povukao na nekoliko meseci, a jedan od razloga je bila želja za većom kreativnom slobodom pri realizaciji nedeljnih tabli. Naime, obožavao je klasike poput Malog Nema (kod nas kompletno objavljen u pet knjiga u izdanju Makonda), odnosno Mace Šize (Krazy Kat) i vreme raskošnih nedeljnih tabli, koje je evocirao u svom poznijem radu na Kalvinu i Hobsu.
Šestogodišnji Kalvin je svega godinu dana stariji od Denisa Mičela, a njihovi roditelji imaju važno mesto u njihovim dogodovštinama. Ipak, galerija Votersonovih junaka nije tako široka kao Mičamova, a nije je ni proširivao s godinama, poput Šulca. Sve junake je osmislio tokom prvih nekoliko meseci rada na Kalvinu – drugaricu Suzi, Kalvinovu bebisiterku, njegovu učiteljicu i razred u jednom američkom predgrađu. Kalvinov najbolji prijatelj je tigar Hobs, koga okolina vidi kao plišanu igračku. Kao jedan od razloga odbijanja komercijalizacije stripa, Voterson je naveo da bi prodaja plišanih igračaka uništila tananu granicu između zbilje i imaginacije u njegovom delu, kada se radi o Hobsu. Kalvin je ime dobio po teologu Žanu Kalvinu, crkvenom reformatoru, a Hobs po filozofu Tomasu Hobsu, autoru Levijatana. No, nisu samo imena, već je i karakter junaka vezan za Votersonove uzore. Tako, radoznali dečak ima izuzetno inteligentna zapažanja, koja po prirodi nisu tipična za njegov uzrast, na koja Hobs uglavnom uzvraća ironičnim primedbama, ali ne sputava dečaka u otkrivanju sveta. Tu se ovaj strip približava književnim klasicima poput Alise u Zemlji čuda ili Pustolovinama Toma Sojera.
Kao što je Šulčev Snupi imao nekoliko alter-ega (oponašanje brojnih životinja, pilot koji se bori protiv Crvenog Barona, student Džo Kul ili Snupi kao junak Ficdžeraldovog romana…), tako i Kalvin sebe zamišlja kao kosmonauta, detektiva ili superheroja. Voterson se, s jedne strane, trudio da prikaže beskonačnost mašte, ali je s druge koristio priliku da se obrati javnosti i kritikuje savremeno društvo; stvarnost, ona je negde između. Tako, pored događaja u kući, igri ili školi, Kalvin i Hobs raspravljaju o umetnosti, istoriji, protoku vremena, politici, ekologiji… A Voterson je smatrao da bi se sve to izgubilo selidbom u drugi medij, pre svega filmski, kao i kroz prikaz junaka na šoljama ili majicama, jer je njihov dijalog pokretač radnje.
Pored toga, kroz odnos dečaka i njegovog imaginarnog (?) prijatelja, Voterson je podsetio da deca često mogu biti veoma usamljena. Iako su u tom uzrastu stalno okružena vršnjacima, još uvek traže svoje mesto pod suncem. Ne postoje suvišna ili neadekvatna pitanja, jer ako ih ne postave roditeljima, to ne znači da ih uopšte neće postaviti; makar sebi, a onda neko mora i da im odgovori. Sve ovo ide u prilog onoj stripofilima dragoj tvrdnji da „stripovi nisu samo za decu“, jer su Kalvin i Hobs štivo za svaki uzrast. Deci će ovaj strip biti smešan, dok će se roditelji podsetiti zašto je deci mnogo toga smešno. Međutim, podsetiće se i – kako je Kalvin mnogo puta zaključio – zašto posle smeha u ustima često preovlada gorak ukus.
Voterson kao potku stripa provlači prijatelje i prijateljstvo, a to je odlično istakla Lili Hil, saradnica A.V. Club-a: „Za Kalvina je to Hobs. Za nas čitaoce Kalvin i Hobs.“ Zaista, ovaj strip se može čitati na mnogo načina – kao povratak u detinjstvo, kao slika sveta očima Bila Votersona, kao šetnja kroz dečju maštu, ali i kao podsetnik na važnost prijateljstva. Darkwoodov dugogodišnji glavni urednik, Slobodan Jović, često ističe da čitanje nekih stripova i nije čitanje, već druženje s junacima tih stripova. Darkwood je dosad objavio tri od planiranih osam knjiga u kojima su sakupljene avanture dečaka i njegovog tigra, u saradnji sa System Comics-om, prvim izdavačem ovog stripa u Srbiji.
Andrija Mihajlović