Julia 5: Oteti

Običan dan u kući porodice De Mirs. Stariji sin je mamuran, mlađi se oseća zapostavljeno, ćerka ima ljubavne jade, mama se brine o kućnom redu, a tata samo što je došao s posla. A onda u kuću upadaju otmičari, i ništa više neće biti isto kao pre.

Julija mora da pronađe način kako da De Mirsovi budu samo oteti, a ne i upokojeni…

„Znam da čovek u napadu panike može da učini bilo šta… I da se zločini čine upravo iz straha.. Zapravo, u najvećem broju slučajeva to je reakcija na potrebu da se od straha pobegne…! “

Ništa bez likova.

Kažu da je jedno od najvećih majstorstava scenariste, ono što odvaja obične zanatlije od pravih profesionalaca, stvaranje likova za koje ćemo se vezati. O, naravno, njihova kompleksnost, mogućnost poistovećivanja s njima i slične stvari podjednako su važni – ako ne i važniji, ali strip je umetnost kod koje pisac uglavnom raspolaže vrlo ograničenim prostorom, nekad ima samo nekoliko kadrova da natera čitaoce da im se likovi dopadnu, da im postanu upečatljivi ili makar prepoznatljivi.

Julija i njen glavni autor Đankarlo Berardi nisu izuzetak što se toga tiče. Berardi pribegava mnogim trikovima kako bi nam akteri stripa ostali u sećanju. Već smo ranije spominjali da su praktično svi u Juliji vizuelno zasnovani na poznatim glumcima – Julija, naravno, na Odri Hepbern, Alan Veb na Džonu Malkoviču i tome slično. U Otetima imamo Glen Klouz kao gospođu De Mirs, majku porodice; Mekolija Kalkina kao najmlađeg sina; Filipa Noarea kao oca, Boba de Mirsa; Kevina Spejsija u ulozi Pita, Broja dva, jednog od negativaca… a čak je i pas De Mirsovih, siroti Fluk, dobio ime po psu iz istoimenog američkog filma iz 1995. godine. Berardi i ekipa prave sopstvene filmove, birajući glumce iz svih epoha, to svakako, ali taj trik takođe olakšava i pamćenje likova.

S druge strane, ponekad je bitno da nam se likovi odmah dopadnu kako bismo strepeli zbog njihove sudbine. U slučaju porodice De Mirs, ako se ne vežemo za njih, a prvenstveno za Boba de Mirsa, glavu porodice, koji je u najvećoj opasnosti, cela epizoda nema smisla. I zato je Bob jedini koji uspeva da upamti zašto se njegov najmlađi sin vratio kući ranije – svi ostali su zauzeti sami sobom (što je opet indikativno za stvari koje ih muče – bančenje, dečko u inostranstvu i druge stvari), ali tata pazi na svog sina. I zato, kad radnja započne, kad otmičari krenu u akciju i ulete u porodičnu rezidenciju nesrećnog draguljara – nije nam svejedno.

Zidanje tenzije koje zahteva zaplet o taocima ipak se odražava na sam tok priče. Naime, čitaoci će primetiti da Oteti imaju malo manje berardijevske melanholije, manje Julijinog dnevnika, manje uobičajenih događaja iz života doktorke Kendal. Ali neki elementi na koje smo navikli i dalje su tu. Recimo, Berardijeva kritika društva, jer kako ne kritikovati državu koja šalje ljude u rat zarad nejasnih i sebičnih interesa a onda ih ignoriše? Ili psihologija zločinca kao što je Broj dva, ratnog veterana kog muči tajna. U osnovi svega je strah, kao što nam Julija i kaže u gorenavedenom citatu. U prošloj epizodi, Vatrenoj stihiji, imali smo ogorčenje koje je navelo jednog običnog građanina na nasilje – ovde je to strah. Strah od neuklapanja, strah od prošlosti, strah od sećanja.

S jedne strane dobro prikazani likovi, s druge njihova jasna i razumljiva motivacija – to je ono u čemu Berardi briljira i što je od Julije načinilo trenutno treći najprodavaniji Bonelijev serijal, iza Teksa i Dilana Doga.

A hoće li ti dobri likovi izvući živu glavu?

Pročitajte…

Zavirite između korica:
Julia05.pdf