Arapin budućnosti 1: Odrastanje na Bliskom istoku (1978 – 1984)

U prvom delu Arapina budućnosti, koji obuhvata period od 1978. do 1984. godine, Satouf opisuje i vreme pre svog rođenja – objašnjava pod kojim su se okolnostima upoznali njegova majka Klementina, rodom iz Bretanje, i Sirijac Abdel-Razak, rodom iz malog sela blizu Homsa koji je, kao i Klementina, studirao u Parizu. Porodica Satouf često se selila pa Riad govori i o temi kulturoloških razlika.

Žuta boja u crtežu označava razdoblje u Libiji, plava boja razdoblje u Francuskoj, a roze boja razdoblje provedeno u Siriji.

Uz obilnu dozu humora, kroz oči dečaka-odraslog ispričana je mešavina memoara i dokumentaristike – očeva fascinaciju Francuskom i preseljenje u Libiju.

Nešto kasnije će, tokom odrastanja u Siriji, Riad među vršnjacima biti obeležen kao Jevrejin jer je po majčinoj strani nasledio plavu kosu, a sirijska djeca, kao i njihovi roditelji, istinski mrze Jevreje. Uvučeni u sistem, deca su zapravo mali, ukalupljeni vojnici, a dela su im često podjednako brutalna, kao kod odraslih.

Muke u odrastanju povećavaju se tokom školovanja. Rigorozna školska svakodnevica slika je vladajućeg režima, obeležena je učiteljskim autoritetom koji niko ne sme da dovodi u pitanje jer se svaki izgred kažnjavao batinama. Riad uspeva da prona]e društvo za sebe, ali većina vršnjaka se razlikuje od njega – mozgovi su im isprani i opterećeni propisanim doktrinama, a ne manjka ni okrutne, razmažene dece lokalnih moćnika koji se po podlosti i naprasitosti mogu meriti sa svojim roditeljima.

Uz porodične scene, Riad Satouf opisuje socijalne prilike i društvene (ne)prilike – u radnjama je hronični manjak namirnica, struje često nema, veoma se drži do političkih saveznika i neguje se kult ličnosti.

Riad Satouf ukazuje na brojne nelogičnosti i u svojoj porodici i okolini; oštrinu i jačinu jednoumlja, silne zabrane i propisana ograničenja koji služe kao legitimni oblici diskriminacije.

Osim što govori o svom dvojnom identitetu, s čijim se teretom kao dete sasvim dobro nosio, Satouf nenametljivo kritikuje devijacije, verno preslikava stvarnost a sve je prošarano zdravim humorom što čitaoca tera na smeh ali i na razmišljanje.