Julia 14: Lovac

U šumama Adirondaka vreba lovac. On je proračunat, hladnokrvan, nemilosrdan… a glavni plen su mu – devojke. Julija će morati da pronikne u psihu sadiste kog ni puko ubijanje ne zadovoljava, u um zločinca koji žene svodi na nivo običnih zveri…

Moglo bi se reći da je zločinac o kome ćete čitati u Dosijeu direktno uticao na formiranje priče ove sveske. Naime, u Lovcu Julija mora da pronađe serijskog ubicu koji prvo muči, a onda u divljini lovi svoje žrtve, prostitutke. Iako je tema „lova na ljude“ često prisutna u fikciji, u stvarnom životu, ma koliko on neretko bio čudniji od mašte, takve serijske ubice su retke. A u tom „odabranom“ društvu svakako je najpoznatiji Robert Hansen.

Početkom osamdesetih godina prošlog veka broj nestalih prostitutki i „egzotičnih“ plesačica u Enkoridžu, u Aljasci, naglo je počeo da se povećava. Kod Enkoridža se u to vreme pravio naftovod, dovodeći značajnu količinu radnika i kapitala… a s njima i momaka i devojaka sumnjivog morala. Policija nije bila zabrinuta zbog toga, verovalo se da su nestali jednostavno otišli u toplije krajeve. A onda su počeli da se pojavljuju leševi. U šumi kraj reke Knik policija je 1982. godine slučajno pronašla zakopane ostatke plesačice Šeri Morou, ubijene iz puške. Nekoliko meseci kasnije pronađeno je i telo prostitutke Pole Golding. A u naizgled nepovezanom slučaju dve godine ranije blizu sela Eklutna u opštini Enkoridž iskopan je leš do danas neidentiikovane devojke. Policija još nije bila sigurna da ima posla sa serijskim ubicom kad je jedan kamiondžija na ulici slučajno naleteo na isprebijanu devojku vezanu lisicama. Ispostavilo se da je u pitanju sedamnaestogodišnja prostitutka koju je „klijent“ držao zaključanu u podrumu nekoliko dana i više puta je prebijao i silovao. Uspela je da pobegne kad je čovek probao da je malim privatnim avionom prebaci u šumu. Identiikovala je njegov avion, mali pajper – a vlasnik pajpera bio je Robert Hansen. Policija je pokucala Hansenu, vlasniku pekare, ocu dvoje dece i uvaženom članu zajednice, na vrata, a on je odbacio sve optužbe i dao alibi koji su potvrdili njegovi prijatelji… i policija se vratila u stanicu. Ali nisu prestali da se interesuju za njega. Tokom istrage je kontaktirano i sa FBI-jem, koji je u to vreme razvijao novu tehniku za rešavanje ubistava – pravljenje psihološkog proila ubice. Prema modusu operandi, eksperti iz FBI-ja zaključili su da je reč o belcu, od 30 do 40 godina, cenjenom članu zajednice, verovatno malom preduzetniku, lovcu koji je u dubini duše socijalno neprilagođen i verovatno čak i muca. Što je u potpunosti opisivalo Roberta Hansena. Policajci su krenuli da kopaju po arhivi krivičnih prijava – bilo je to vreme pre kompjuterskih baza podataka – i ispostavilo se da Hansen uopšte nije bio toliko uzoran kako je izgledao. Naime, u dva navrata su prostitutke podnosile protiv njega prijave zbog silovanja, ali nije bio osuđivan jer se tuženice, kako to neretko biva s „damama noći“, nisu pojavile na suđenju. S druge strane, jeste bio osuđivan za pretnju pištoljem jednoj domaćici u susednom gradu, kao i za krađu motorne testere… Policajci su presavili tabak i zatražili od sudije da izda nalog za privođenje i pretres. Prvi put u istoriji Sjedinjenih Američkih Država nalog za privođenje izdat je na osnovu toga što se osumnjičeni uklapao u psihološki proil ubice. U Hansenovoj kući su posle duge pretrage pronađeni „suveniri“ njegovih žrtava, puška koja se poklopila sa čaurama nađenim na mestu gde su ubijene devojke pokopane, kao i mapa okolnih šuma sa dvadeset jednim krstićem. Od njih, dva krstića su se poklapala s mestima gde su pronađena tela Šeri Morou i Pole Golding. Hansen je na kraju priznao da je ubio 17 devojaka. Ispostavilo se da je u rodnoj Ajovi još odranije bio poznat po tome što je spalio školski autobus pokušavajući time da se osveti za sve maltretiranje koje je doživljavao u školi. U priznanju je tvrdio da je ubijao samo prostitutke, samo „loše devojke“, jer su one bile „gore“ i od njega. Nakon kidnapovanja, Hansen bi prostitutke i plesačice avionom prevozio u šumu, gde bi sleteo na neki od peščanih sprudova. Nije potvrdio da je svoje žrtve puštao da beže kroz šumu i onda ih lovio, ali policija ne sumnja da se bar nekoliko ubistava tako odigralo. Osuđen je na 461 godinu zatvora, a mnogi smatraju da je broj njegovih žrtava mnogo veći – nikad nije objasnio zašto je na mapi dvadeset jedan krstić…

Zavirite unutra:
Julija14.pdf