Julia 4: Vatrena stihija

Predstavlja se kao D.P. Smatra da policija Garden Sitija ne funkcioniše dobro, da su nemarni policijaci mnogima naneli ogromne nepravde i da je vreme da lično počne da deli pravdu. Problem je što pod pravdom podrazumeva postavljanje bombi i raznošenje kako policijaca, tako i nevinih civila… i na Juliji i poručniku Vebu je da ga pronađu i zaustave – ako i sami ne postanu žrtve „Vatrene stihije“.

„Zločin se ne kažnjava zbog uzvišenog osećaja za pravdu, već zbog društvene uzbune koju izaziva… Na Divljem zapadu su vešali kradljivce konja. A u Italiji, ne tako davno, onaj koji bi ubio ženu zbog ’časti’ dobijao je veoma blagu kaznu… Dakle, da li je uopšte moguće naći nekakvu apsolutnu vrednost koja je svuda prihvaćena?“

Nakon trodelne priče koja se bavi Mirnom Harod, Vatrena stihija je prvi Julijin „kraći“ slučaj, u kome će istražiti zločin u okviru samo jedne sveske. To je takođe i prilika scenaristima serijala da podvuku elemente koje smo viđali u prva tri broja, a koji će postati sastavni deo serijala. Tako se nadalje u svakoj epizodi može očekivati da poručnik Veb i Julija imaju „hoće li – neće li“ odnos, praćen žustrim prepirkama – jer, kako su nas nekad učili, „ko se bije taj se voli“. Možemo očekivati i potpuno otkačene savete Julijine kućne pomoćnice Emili, kako kad je u pitanju održavanje kuće, tako i u vezi s muškarcima i ljubavlju; a možemo očekivati i da ništa neće biti u potpunosti crno-belo.

Đankarlo Berardi, autor Julije, već u prethodnom broju odveo nas je u misli serijskog ubice Mirne Harod, koja je Juliji zadala toliko glavobolja usled svog atipičnog psihološkog profi la. Tamo nismo našli razlog zbog koga Mirna ubija – jer je u krajnjoj liniji nemoguće reći šta jednom čoveku oduzimanje ljudskog života čini ne samo prihvatljivim već i poželjnim, a drugom ne – ali smo Mirnu svakako bolje razumeli. Slično se dešava i s misterioznim bombašem poznatim samo kao D. P. – Julija odmah zapaža da je u pitanju neko ko smatra da mu je naneta nepravda i zato eksplozivnim napravama napada policiju.

Vatrena stihija odigrava se u senci političkih igara i izbora za javnog tužioca i izgleda da državne institucije delaju ne zarad dostizanja pravde, već zbog lične dobiti nekog od zvaničnika. U takvoj situaciji, nama ovde vrlo dobro znanoj, nije teško razumeti ponašanje D. P.-a (ne i odobravati ga, naravno), jer je začuđujuće koliko sitnenepravde teško padaju ljudima. Preko drugih stvari se može preći, ali te nepravde često vode do ogorčenja, a ogorčenje do nasilja. Nije ni čudo što su mnoga mahnita ubistva posledica percipirane nepravde ubice – kontrola se gubi, svi postaju krivi, svi moraju da plate, pa čak i oni koji nisu direktno odgovorni za ono što se desilo.
Samim tim dolazi do izražaja i Julijin monolog, deo lekcije, koji smo gore citirali: da li je to onda pravda? Policija, država, novi svetski poredak ili ko nam je već učinio nepravdu, pa imamo pravo da onima koje smatramo njegovim predstavnicima nanesemo zlo, uzimajući ulogu „pravednika“ u svoje ruke? Nemamo, naravno, to na svesnom nivou vrlo dobro znamo (a pride znamo i da je kažnjivo), ali na onom podsvesnom, instinktivnom? Ne, želimo da naudimo onom ko nam je naneo zlo, iako to s pravdom veze nema. Abyssus abyssum invocat, ponor priziva ponor, odnosno dva zla ne čine dobro, znali su još stari Rimljani.

U ovoj epizodi Julija ima posla s preteranim posledicama jedne nepravde i, naravno, uspeće da izađe s njima na kraj. To da ne mora svako ljudsko biće da reaguje na isti način videćemo pred kraj, kad postaje jasno da druga nepravda nije pokolebala jednog čoveka, naprotiv. Ali šta je sa uzrokom te nepravde, koji budi vatrenu stihiju u ljudskim dušama i tera ih da sprovode sopstvenu verziju pravde?

Kao i u stvarnom svetu – ništa.

Zavirite između korica:
Julia04.pdf