Gea 14: Pad kapije

Horde Krvničkog soja nadiru kroz kapiju koju je Arhont otvorio ka univerzumu Đavola i naizgled ništa ne može da ih spreči. Ali Gea mora da pokuša, da se spusti u grotlo vulkana, u ždrelo Levijatana i tamo se po poslednji put suoči sa Arhontom. Ono što će uslediti, promeniće zauvek sudbinu čitavog čovečanstva.

Kako neretko biva, toplo preporučujemo da prvo pročitate strip, pa da se tek onda vratite na ovaj tekst…

Dakle, rat je počeo… a nije da nismo mogli pretpostaviti da će ga biti. Luka Enoh, autor Gee, od ranih epizoda nabacivao nam je naznake da Zemlju čeka invazija, da će Zaštitnici i čovečanstvo morati da se suoče s hordama Krvničkog soja. Kroz trinaest epizoda i tokom šest i kusur godina (koliko je u originalu trebalo serijalu da stigne do ove tačke) Enoh je krčio put ka poslednjoj bici čovečanstva… i istovremeno ju je sve vreme sabotirao, ubacujući čitaocu u glavu ideje da u ratu nema dobrih i loših i da ih ne može ni biti.

Rat je počeo i ton serijala se menja. U Padu kapije humora jedva da ima. Smak sveta je blizu, otvoren je prolaz ka univerzumu Đavola i Gea mora da uništi Arhonta koji drži taj prolaz otvoren. Istovremeno, Tamura, jedan od prikrivenih Zaštitnika „Spavača“, nalazi se na nosaču aviona i planira da atomskim bombama pokuša da uništi kapiju ka drugoj dimenziji. I tu nailazimo na jednu od dve centralne teme ove epizode: na to kakvi sve ratovi postoje.

Enoh nam ovde priča o ratu, o svim njegovim oblicima i devijacijama. Komandant nosača aviona prećutno zagovara moderno ratovanje koje više liči na video-igru nego na masovnu klanicu – osim ako niste na pogrešnoj strani radarom navođene rakete. Tamura pak zna šta znači uzeti život, i njegov monolog je svetla tačka cele epizode – on smatra da se mora dati krv da bi se prosula krv, da se mora videti lice neprijatelja… jer samo tako čovek može rešiti da poštedi svog protivnika. I pride, Spavač za primer daje NATO bombardovanje izvesne države na Balkanu, s visine od 10.000 metara; pilot koji seje smrt ne vidi svoje žrtve, ne rizikuje svoj život i ne daje sopstvenu krv u zamenu za tuđu. Tamura zna sve to, a ipak je primoran da robuje tehnici i pošalje nuklearke na neprijatelje. Naime, postoje ratovi Marsa i ratovi Apolona: oni „časni“, u kojima obe strane ginu u boju prsa u prsa, zarad ideala; i oni „nečasni“, koji se svode na krvoproliće i kasapljenje na daljinu zbog nejasnih ciljeva i prizemnih dobitaka. Marsovih ratova u današnje vreme praktično više nema, čast je opciona stavka, neprijatelj nije osoba, već samo tačka na monitoru. Ali to će se promeniti: Drugi veliki rat se ovde već polako transformiše u rat Marsa i izgleda da su obe strane, i ljudi i Đavoli, podjednako u pravu – ili makar podjednako u krivu. Ljudi su zaboravili šta znači naći se oči u oči s neprijateljem… ali uslediće brutalno podsećanje. Tamura, iako prinuđen da bude podmukao kao Apolon, svoju poslednju bitku vojevaće časno, gledajući neprijatelja pred sobom… ali bez obzira na to, za samilost i razumevanje neće biti mesta. „Vratili ste se da zavladate našim svetom i raširite kugu svoje rase!“, kaže Tamura u konačnom obračunu. „Ne! Vratili smo se da povratimo ono što ste nam oduzeli, uzurpatori!“, kaže Arhont. I ko je u pravu?

A Gea? U metafizičkom obračunu u grotlu vulkana, u srcu Kapije, Gea spoznaje suštinu, muziku između svetova koji sačinjavaju Sve, i mora da se suoči sa svojom tamnom stranom kako bi pobedila Arhonta. Sekvenca koja sledi jeste konačno otkrivanje porekla Geine majčinske linije i logična progresija njenog sećanja: u prvoj epizodi smo krenuli od toga da je proganjaju snovi o pogibiji roditelja tokom koje je postala Zaštitnica, a sada vidimo začetak čitave loze, prapočetak svega. Gea je, naime, kao što se i dalo naslutiti, nekad bila Inana, sumerska boginja-majka (ili, verovatnije, osoba koja je boginju-majku inspirisala), boginja života i ljubavi… a Arhont je bio Dumuzi, kralj pastira, njen partner. Scene i stihovi koji čine Geino prisećanje preuzeti su iz mita o silasku Inane u podzemlje, koje je ona preduzela da bi našla svoju sestru/družbenicu Ereškigal, boginju smrti – i simbolično predstavljaju prihvatanje smrtnosti i zla kao sastavnog dela života. U mitu, Dumuzi je zaboravio na Inanu, zapostavio ju je nakon njenog silaska u podzemlje i zato ga Inana primorava – „ubija“ – da načini isti put, ali neuspešno. Dumuzi ne uspeva da objedini svoju svetlu i mračnu stranu. U verziji ovog mita koju vidimo u stripu, stvari se odigravaju malo drugačije, ali poenta je ista: Arhont ne može da okonča sukob, ne može da objedini ljudsko i đavolsko u sebi. Gea, kao žensko, međutim može. Njena kundalini šakti, krivulja zmije, budi se i osvetljava joj čakre – postaje moćna i odbacuje staru ideju o čistoći i jednoobraznosti dok joj hiljadulatični lotos obasjava glavu.

A kuda će je to prihvatanje odvesti? Čitajte u narednim epizodama – jer rat je tek počeo…

Zavirite u izdanje:
Gea 14.pdf