Veliki prasak novog univerzuma

Kita Mahnita, što je gotovo bukvalan prevod originalnog francuskog naslova Le bandard fou, prvi je strip-album koji je Žan Žiro objavio pod pseudonimom Mebijus. Konzervativniji istoričari umetnosti se verovatno ne bi ni osvrnuli na delo koje sebi već u naslovu dozvoljava tako provokativnu sintagmu, a unutar korica obiluje razuzdanim scenama eksplicitnog sadržaja. U tom smislu Kita Mahnita bi mogla biti paradigma celokupnog tretmana stripa u pojedinim godinama ili čak decenijama XX veka. Iako su mnoga dela devete umetnosti još veoma rano prepoznata i priznata (koliko se samo Pikaso divio Vinzoru Mekeju!), za mnoge je strip dugo ostao štivo za najmlađe ili, u najboljem slučaju, puki eskapizam. No to ne treba da nas iznenađuje, jer svaki novi način umetničkog izražavanja koji ima dovoljnu izražajnu snagu da penetrira krute tradicionalističke norme isprva biva dočekan s rezignacijom, oštrom osudom ili neretko besom (setite se koliko su i na koji način osporavani impresionisti, tek neku deceniju pre pojave stripa u onoj formi u kojoj ga danas najčešće definišemo). Strip i film, dve potpuno nove umetnosti koje je porodio pozni XIX vek, ali koje nesumnjivo pripadaju XX veku, dva veličanstvena dometa savremene ljudske kulture, nastali su u verovatno najturbulentnijem stoleću ljudske istorije. U veku brutalnih ratova, istrebljenja i smrti, veku u kom je čovek prvi put došao do načina na koji može da uništi i sebe i planetu… Poslednja činjenica bi mogla da se tumači i sa optimističnijeg stanovišta, u smislu sticanja potpune odgovornosti za sopstvenu budućnost, dakle i gotovo apsolutne slobode izbora. U takvom istorijskom trenutku strip i film, kao mlade umetnosti, sporadično su bivali izloženi uticajima vladajućih ideologija i periodima manje ili veće cenzure. Ali sila reakcije je uvek bila još snažnija. Nakon svakog pritiska na strip, u njemu bi dolazilo do pomaka, bilo da je reč o otkrivanju novih izražajnih tehnika (što je stvar unutrašnje analize stripa kao umetnosti), bilo da je reč o slobodi izbora tema, slobodi govora, mišljenja… Laganim korakom strip je zauzimao mesto koje mu danas pripada, a autori koji su se njime bavili sticali su sve veće poštovanje kod kritike (ono kod publike nikad nije ni bilo dovođeno u pitanje). Za to osvajanje slobode najzaslužniji su veliki umetnici koji su najpogodnije tlo za svoj izraz pronašli upravo u stripu. Jedan od najznačajnijih je Žan Žiro. Pogotovo u onom delu svog opusa u kom je stripove potpisivao pseudonimom Mebijus. Razvoj stripa po etapama u velikoj meri može se određivati pojavom Mebijusa, te prilikom pručavanja devete umetnosti treba kao orijentacionu tačku uzeti i to da li se nešto dogodilo pre pojave Mebijusa ili nakon toga. Tolikom uraganskom silinom je on promenio strip u poslednjoj trećini XX veka. Baš u tom smislu o Kiti Mahnitoj možemo govoriti kao o paradigmi tretmana stripa kao umetnosti. Pred nama je delo koje se na površni, nezainteresovani pogled može činiti kao trivijalno ili čak vulgarno i bez dublje analize i saznanja o potonjem značaju, ovaj album bi mogao biti dočekan s negativnim predznakom, kao da je, u najboljem slučaju, reč o palp literaturi. Međutim, Kita Mahnita je batina s dva kraja. To je knjiga koja govori potpuno novim jezikom, ali koji svi već razumemo, ili smo ga bar čuli. Knjiga koja kao sjajna kometa najavljuje dolazak Arzaka, Fatalnog Majora (Hermetičke garaže), Svetova Edene… nekih od najvećih dela devete, ali i celokupne umetnosti XX veka. Knjiga koja nas uvodi u period kad su autori koji se bave stripom počeli da bivaju tretirani kao zvezde pop-kulture ili duboki stvaraoci koji slede cajtgajst. Mebijus je bio i jedno i drugo.

Kad se analizira Mebijusov opus, Kita Mahnita nije monolit od presudnog značaja za tumačenje autorovog lika i dela. Priče u Mebijusovom maniru Žiro je objavio nešto ranije u magazinu Pilot (pod pravim imenom), a pseudonim Mebijus već je koristio deceniju ranije u nekolicini kratkih priča objavljenih u neobičnom, andergraund magazinu Hara-Kiri. Ovo je pak prvo albumsko, „dugometražno” izdanje koje je potpisano pseudonimom Mebijus, a istovremeno izvedeno u autorskom stilu koji će se kasnije nerazdvojno stopiti s njim. Album Kita Mahnita je 1974. godine objavla francuska izdavačka kuća Edision di formaž(Éditions du Fromage) koju su osnovali bivši članovi magazina Pilot. Po sličnom principu će nešto kasnije biti osnovana izdavačka kuća Imanoid asosije (Les Humanoïdes Associés), što će biti jedan od najvažnijih trenutaka i odluka u karijerama Mebijusa i njegovih kolega i saradnika – Filipa Drijea i Žan-Pjera Dionea. Mebijus nikad nije krio da je za ovaj, prvi album, kao i za prethodne minijature iz pomenutog Hara-Kirija, inicijalnu inspiraciju za ekspresivnost crteža i britkost jezika pronalazio u američkom andergraund magazinu MAD Harvija Kurcmana i njegovih saradnika. Takođe i u radovima Roberta Kramba. U potonjim decenijama Mebijusov uticaj će čak i prevazići značaj pomenutih autora i oblikovaće generacije umetnika i u Evropi i u Americi. Okean između tih kontinenata bio je plitak potok za cunami koji je pokrenut.

U albumu koji je pred nama (ne ulazeći u frojdovsku analizu da li je Mebijus imao u podsvesti koncepciju šireg plana, te je baš zbog toga inicijacijskom albumu nadenuo takav naziv) posejano je seme čitavog jednog „mahnitog” kosmosa, koji će se razviti u narednim Mebijusovim radovima. Pa iako neki od ovih albuma nisu međusobno povezani i moguće ih je skoro sve čitati kao apsolutno autonomne celine, oni gotovo uvek sadrže reference koje upućuju na neki drugi album, bez obzira na to da li taj prethodi ili tek sledi. U Kiti Mahnitoj se tako mogu pronaći nagoveštaji onoga što će uslediti. Rajski asteroid Cvet ćemo ponovo sresti u Fatalnom majoru (tj. Hermetičkoj garaži, kako su Amerikanci preveli tvaj album, a to ime se širom sveta ustalilo i postalo ravnopravno sa originalnim). Takođe ćemo imati priliku da doznamo još ponešto o gospi Kovalski, u istom tom albumu. Kad se to uzme u obzir, onda postaje izlišna svaka sumnja da li je Mebijus težio tome da stvori jedinstven univerzum. Ili je bolje reći više paralelnih koji koegzistiraju…

Za veći užitak u ovom strip-albumu valjalo bi čitaocima skrenuti pažnju na to da u njemu možemo pronaći jedan neskriven omaž Šarlijeu (s kojim je Žiro stvorio Bluberija) i Ibinonu i njihovom Riđobradom. Ali vrlo je elegantno to što je taj omaž izveden kroz istovremenu posvetu Gosinijevoj i Udercovoj parodiji istog stripa u Asteriksu. Reč je, naravno, o gusarskoj posadi (sačinjenoj od karikatura likova iz serijala Riđobradi) koja uvek pretrpi potpunu katastrofu kad naiđe na nepobedive Gale, što dovede do toga da se kod posade razvije fobija od svega što iz daljine podseća na galski brod. Svojevrsna parodija je napravljena i sa oblikom kape/šlema s diznijevskim, mišjim ušima koju nosi Kita Mahnita u pokušaju da se sakrije od policije. Gde se završava omaž, a gde počinje parodija, negde je lakše, a negde teže utvrditi. Mebijus u potezanju referenci ipak nikad ne prelazi granicu ni potrebnog ni ukusnog.

Na kraju, kao neku vrstu zaključka u osvrtu na Mebijusov prvi album, zgodno je parafrazirati predgovor američkog izdavača, koji, usput rečeno, nije imao hrabrosti da naslov prevede dosledno originalu, već se odlučio za „mekši” naslov Horny Goof – recimo nešto kao Uspaljena Budala. Mi smo smatrali da je Mebijusov univerzum u toj meri originalan da nemamo pravo da se mešamo u njegovu autentičnost i na bilo koji način narušimo skrivene potkontekste. Posebno ne zbog političke korektnosti ili povlađivanja puritanskom mnjenju. Fluidnost prevoda je nesumnjivo moguće postići i bez grubih intervencija na originalnom tekstu. Kako bilo, u pomenutom američkom izdanju (izdavač Dark hors) stoji jedno tako tačno zapažanje da je šteta ne pomenuti ga – ono kaže da je prasak koji je prvo izdanje Kite Mahnite proizvelo u Francuskoj zapravo Veliki prasak u kom je rođen Mebijusov univerzum!

0 odgovori

Ostavite Komentar

Želite da učestvujete u diskusiji?
Slobodno se priključite!

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *